Potresna prica

Donosim vam priču iz kraja moga. Jedna potresna priča, nadam se da će biti zanimljiva i da će vredjeti toga što ste ju pročitali. U mome kraju, ljudi su, hajmo reći, podjednakog imovinskog stanja. Nema niko da se toliko izdvaja osim jedne porodice koja je jako siromašna. Tu porodicu su svi napustili, niko im ne pomaže, ali mogu reći da su tako i zaslužili. Ništa ne rade, ničim se ne bave, a željeli bi da žive. To tako u današnjem svijetu nije moguće. Danas, opstati je vrlo teško. No, da pređem na stvar. Moja porodica je njima pomagala kad god bi se ukazala prilika za to. Nedugo, nakon toga, kad su već postali "dosadni" moj otac je to prekinuo. Jednostavno, nije htio da radi za nekoga. Priče su kružile razne, uglavnom one negativne, one na štetu moje porodice. Tako i biva, jednom nekome ne valjaš, ne valjaš za cijeli život. To smo zanemarili, pustili da pričaju. rekli smo sami sebi proći će. Naravno, prošlo je, ali mogu reći da je situacija sada još gora. Ta porodica je krenula u krivom smjeru. Počeli su da se bave stvarima koje nisu baš ljudske, stvari koje štete našem okruženju. Naravno, riječ je o krađi. Kako trenutna situacija ne dozvoljava da se normlano živi, a i ne radi im se baš, najlakše je krasti. Dva jako dobra momka, koji su bili sa nama u društvu prerastaju u lopove, ljude, koji će biti samo šteta. Mogu vam reći da mi ih je baš žao, ali za to nisi krivi oni nego njihov otac koji ih nije znao naučiti da se hljeb ne zarađuje tako. Vrijeme prolazi, porodica sve više propada. Otac im je u zatvoru, a mi sada moramo strahovati od njih. Žao mi je što je ovakva situacija baš u mom okruženju i što ne mogu na nikakav način pomoći. Isto tako žao mi momaka koji su bili moji drugovi, da život provedu u zatvoru. Iskreno govorim, volio bih da mogu pomoći, ali nemoćan sam. Trebamo gledati kako odgajamo svoju djecu, da ona kasnije ne bi bila na šteti svome okruženju !