Nesreca..

Moja obitelj i ja, na svu žalost rastavili smo se. Rastavili smo se na način na kojem nikad nismo ni razmišljali, da će se to desiti, i da se nećemo više vidjeti. Tata, koji je radio kao policajac, dobio je bolji posao uz veliku plaću u New Yorku. Karijera mu je više bila bitna od obitelji, novce će uvijek imati, ali obitelj ne. Mama, kao prodavačica u marketu, nije imala izbora, nego i dalje ostati raditi uz malu plaću. Najstariji brat, arhitekt, zapravo inženjer, dao je petama u vjetar, i naravno kakav otac takav sin. A ja? Ja sam ostao uz svoju mamu, naravno i uz svoju malenu sestricu Lanu, koja je još zapravo kao beba. Uskoro, počinje školska godina, a njoj vrtić, a mami sezona rada. Ljetni odmor nije baš nešto prošao finim putem, više u bjedu i u žalosti. Mama se čak i razmišljala da se rastavi od tate, kako bi dobivala i alimentaciju, ali ništa od toga. Sve dok jednog dana nije nastao problem. Mama je podigla kredit, ali nije uspjela na vrijeme isplaćivati dugove, jer trebale su nam nove odjeće, obuće, knjige, za hranu, režije, računi.. Uhh, svašta svega i svačega. Kamatari su joj doslovno bili za vratom, pa još i policija. Sve te užasne stvari su se upravo nama događale. Jednom, kad je mama otišla na posao, ugledala je kovčeg ispod blagajne, misleći kako je kupac ostavio za nju. I da, bili su to zeleni novci, s ogromnom svotom, uz poruku „Za bolji život drugima kome nije stalo“ 
Bili smo jako sretni. Mama je otplatila kredit, nama je sve pokupovala i slatkiše, ali ipak je stavljala novac i za crne dane, za svaki slučaj ako nam zatreba. Možda novac ne donosi sreću, već cjelokupna obitelj pa se zato držimo zajedno i nadamo se boljoj budućnosti.