Treniram rukomet vec 6 godina. Inace golman sam i veoma to volim. Naporno treniramo svaki dan. Imamo jako dobrog trenera koji se brine o nama, i uci nas mnogim stvarima, mogu vam reci da sam mu veoma zahvalan na tome. Poslije jednog treninga, svi smo se okupili kao i obicno da popricamo ima li nekih problema, ili nesto slicno. Tada nam je trener rekao da smo pozvani na jedan veoma jak turnir. Mi smo se naravno slozili da idemo, da vidimo koliko smo uigrana ekipa i koliko mozemo postici na tom turniru. Turnir je bio zakazan za dvije sedmice. Svaki dan smo trenirali i pripremali se, mogu se malo i nasaliti i reci da smo se i "nafurali", jer skoro svi treniramo zajedno dug vremenski period i uigrani smo. Ja sam se pripremao i fizicki i psihicki, jer sam bio kapiten ekipe, i svi su gledali mene kao neki moral, podsticaj, jer sam najvise vikao na utakmicama, i stalno trazio od njih vise, cak i kada bi igrali maksimalno dobro. Dosao je taj dan, rano sam ustao, naravno od nervoze, sve utakmice su se igrale u jednom danu. Okupili smo se ispred nase dvorane, sjeli u klubski autobus i zajedno krenuli. Atmosfera je bila dobra, ako ne i odlicna, sto nam je davalo novi motiv, da igramo najbolje sto mozemo. Dosli smo tamo, odmah smo otisli u svlacionice, jer smo vec znali koja je nasa grupa za igranje. Dok smo se raspremali trener je rekao da ne ocekuje nikakvo cudo od nas, i da igramo maksimalno rastereceno. Poslije toga smo izasli na teren, lagano se zagrijavali, malo nas je trema uhvatila, jer je bilo dosta ljudi na tribinama. Utakmicu smo odigrali katastrofalno i izgubili sa cetrnaest golova razlike. Osjecali smo se ponizenima. Posto su bila tri tima, ekipa od koje smo mi izgubili je takodje izgubila petnaest razlike, sto znaci da smo mi morali pobjediti sarajevsku Bosnu, sa vise od petnaest razlike. Izlazili smo na teren, preplaseni, ali sa nadom da mozemo pobjediti, trener nas je molio da se opustimo, jer tad igramo najbolje. Sto smo i uradili, ne znam kako ali sve sto se moglo odbraniti, ja sam odbranio. Igrali smo fenomenalno i bez moje vike sa gola. Bosna kao da nije ona Bosna koja je pobjedjivala sve redom. Dvanaest razlike na poluvremenu, nismo mogli vjerovati jos samo cetiri postignuta gola i mi smo u finalu. Tuj je vec pocela mala nervoza, da li mozemo ili ne.
Cak ni trener nije uspio smiriti situaciju, jer smo svi bili previse uzbudzeni. Pocelo je drugo poluvrijeme i mi smo nekako odrzavali tu prednost. Zadnjih deset minuta je bilo deset golova razlike za nas, samo sest golova nas dijeli od tog finala. Izgubili smo loptu u napadu, jedan od igraca Bosne je trcao prema mom golu, instiktivno sam otisao u moju desnu stranu i odbranio "kontru", tada kao da je sve proradilo, kao da smo se opustili, jer su vjerovali da ja ne mogu "primiti" gol. Postigli smo jos sedam pogodaka, sto je bilo dovoljno da odemo u finale. Moji igraci su me iznijeli sa terena jer su vjerovali da sam ja taj koji je najvise doprinjeo ovoj pobjedi. Ali ja mislim da smo svi podjednako zasluzili. U finalu smo igrali protiv Olimpic-a. Veoma dobra ekipa, koja sve pobjedi sa minimalno deset razlike. Nismo se bojali poraza i usli smo opusteni u tu utakmicu. Od prve minute igralo se gol za gol. Davali smo svoj maksimum, kako ja tako i moji saigraci. Zadnji trenutci utakmice, nerjeseno imamo loptu za pobjedu i osvajanje tog turnira. Medjutim lopta ispada jednom mom prijatelju pa tek onda saigracu, i igrac Olimpica trci "kontru", skocio je skoro meni u gol, ja sam skocio i rasirio se koliko sam sirok i dug, lopta me pogodila u nogu. Brzo sam je uhvatio i bacio "kontru" mom prijatelju, koji je ostao sam na njihovoj polovini, i postigao je pogodak, veoma lijep, nama mozda i najdrazi, jer nam je bas taj pogodak donio naslov pobjednika turnira. BIli smo ponosni jedni na druge iako nismo vjerovali da mozemo pobjediti na ovom turniru. Ja sam dobio nagradu za najboljeg golmana turnira. Bio sam ponosan na sebe, ali ne bih to uspjeo da nije bilo mojih prijatelja i saigraca. Dugo cu pamtiti taj dan, tu sretnu nedelju za nas.
Nema komentara:
Objavi komentar